Komentar Majke Sok

Ja sam tebe rodila, ne ti mene: Majka zapalila internet tekstom o odgoju djece

Posmatram mlade roditelje po parkovima. I bude mi ih žao.
Vidim da se batrgaju, isfrustrirani su, ne mogu savladati rođeno dete od četiri godine. Jure za njima s posudicom po parku i hrane ih u trku, jer “on samo tako hoće jesti”. Trče za njima da im spreče pad. Pusti ga da padne!

Sećate li se vremena kada su stariji bili autoritet? Ja se sećam vrlo dobro. Volela sam te čvrsto utemeljene granice. Bio je dovoljan očev prekorni pogled za stolom da mi bude odmah jasno da se supa ne srče i da se ne priča punih usta.

Nastavnici su se poštovali ustajanjem kad uđu u učionicu, gromkim: Dobar dan, napravljenim domaćim i urednom školskom keceljom. Roditelji su bili red i zakon. Nene i dede smo slušali jer se to od nas očekivalo i to nikome nije predstavljalo problem.
Ako nisi dobar u školi, jednostavno si nadrapao, nema se tu što dalje pričati. Nema van, nema bicikl, nema džeparac, sretan si ako ne dobiješ papučom po guzi odmah posle roditeljskog. Reč roditelja je poslednja.

Ako posle izgovoriš makar “Dobro.” – sledi upozorenje: “Ako li te ja opandrčim, ima da zujiš tri dana, jes ‘čuo? Moja je zadnja.” I ti onda samo klimneš glavom, ne isplati ti se riskirati da dobiješ kaznu, ide vikend.
Najgore što ti se može dogoditi je da celi vikend trebiš s babom rižu. Puno riže. Ili da čistiš klice s dvesto kila proklijalih krompira u podrumu.

Znao se red u vezi svega, i mi smo ga odrastajući prihvatali kao čvrsto postavljenu granicu koja se ne prelazi. Ne voliš mahune za ručak? Ješćeš ih za večeru. Nećeš ni za večeru? Čeka te to isto za doručak. Onda skužiš koliko je to ogavno, pa ih pojedeš za ručak kad ti je posluže.
Šta ima slatko? “Ima – jabuke”. Nešto slađe? “Ima – naribaj jabuke sa šećerom, jedi šećer, ne znam … ima još pet dana do penzije, tada će biti sladoleda.”

Nagrade za odličan uspeh u školi i opšte dobro vladanje su bile vrlo skromne i mi smo im se beskrajno radovali. Za odličan uspeh od roditelja sam dobijala nešto posebno. Pamtim prvi walkman. I učila sam za taj walkman dan i noć, pisala referate, popravljala ocene samo da u hodu mogu slušati Blondie i Depeche Mode u zelenim starkama koje sam dobila prošle godine za odličan uspeh.
Starke su bile najbolje što si mogao u to vreme imati od obuće, ako ti ih neko donese iz Amerike, inače dobiješ neke tenisice na čičak iz Borova i vozi, dok se ne unište.

Ne mogu skužiti što se u međuvremenu promenilo u vezi odgoja dece i sistema nagrađivanja. Deca danas imaju toliko toga, i ničemu se posebno ne raduju. Lenjost i obijest se tretiraju kao “pa takav je, šta ću mu ja”. Šta se dogodilo s igrama ledena kraljica, skrivača, laštika, care, care gospodare? Internet se dogodio.

Parkove i dvorišta su zamenile socijalne mreže. Preko noći. Podmuklo. Mi smo to prihvatili. Pozdravili. Pridružili se tom vidu druženja za koje je potrebno samo računalo i struja. Deca se druže online. Unutra.

Kao roditelj, sledila sam starinski recept mojih roditelja kako da ti deca ne pojedu mozak ili kako ostati normalan, autoritativan i da imaš neograničenu slobodu kretanja.

Kao da je postao trend da granice ne postoje ili ih roditelji ne znaju postaviti i održati stabilnim. U biti se promenilo to što se deca tretiraju kao da su od morske pene. Ponekad tako stanem i posmatram mlade roditelje po parkovima. I bude mi ih žao. Vidim da se batrgaju, isfrustrirani su, ne mogu savladati rođeno dete od četiri godine. Jure za njima sa posudicom po parku i hrane ih u trku, jer “on samo tako hoće jesti”. Trče za njima da im spreče pad. Pusti ga da padne, kako će razviti motoriku vlastitih ruku i nogu, ako ne zna da postoji i ta mogućnost… da padne.

Moj ne jede špinat, samo krompir hoće, ovaj moj ne spava do ponoći… Što ne spava, pa lepo piše u knjizi dr Spocka: Stavite ga u krevet nahranjenog, presvučenog i ugasite svetlo. U devet u krevet. Plači, baš me briga, i ja sam živ stvor. Gde je mojih pet minuta?
Ja sam njih rodila, ne oni mene. Postoji vreme i mesto za jelo, spavanje, igru i tu nema kompromisa.

To je jednostavno tako. Nije svrha roditeljstva da mu budeš rob, već napraviti od njega čestito ljudsko biće sa stečenim zdravim navikama. Da s detetom izgradiš zdrav, razuman odnos gde se zna da je međusobno poštovanje najbitnije, kao i doslednost svakog izgovorenog pravila.
Oprostite, reče mi jedna mlada žena, dete vam jede zemlju.

– Znam, Neka jede ako mu se sviđa. To je mala životinja, ako mu ne bude po volji, pljunuće je.

Nisam stekla mnogo istomišljenika u tim spontano, zajedničkim okupljanjima po parkovima. Mnogima sam delovala čudno i klonili su me se. I to sam razumela. Nisam pričala, dok mi se ne postavi pitanje. Tvoje dete, tvoja briga.

Žao mi je da te slušam koliko silno grešiš, ženo. Grešiš jer si ga pustila da se baca po betonu i da te šutira jer nije dobio dvadeset petu lizalicu, grešiš jer si neispavana zato što on ne spava do jedan noću. Grešiš što mu plaćaš lizalicama da bude dobar prema tebi i drugima. Grešiš jer mu stalno brišeš ruke vlažnim maramicama.

Grešiš jer ga učiš da će ga svaki pas ugristi i svaka mačka ogrebati. Grešiš što je debeo, u pelenama s dudom, a ima četiri i po godine i zubi su mu crni od karijesa. Grešiš što mu ne daš da ide u pesak da se ne bi isprljao, i na klizalište da ga ti ne bi morala hvatati, jer će mu se guza pregrubo prizemljiti za tvoj kriterij. Onda će plakati … a ti si ostala bez slatkiša u toj tvojoj torbi s uzorkom pačića.
Žao mi te je, ženo. Žao mi te je, jer znam u šta ćeš se pretvoriti. U ono što se nikome ne sviđa.

Čak ni tom detetu.

(Hellomagazin.net / zenskikutak.rs)